Prvi put bez poklona… 🤔

Nisam razočaran. Samo malo. Ali ne mogu me razočarati ljudi. Bar ne bi smeli… Više to ja proklizavam na onu istu koru od banane koju mi uvek neko iznova podmeće. Taj neko nije vredan ni imena da mu se spomenem. Tako da ću mu reći samo ovo: „bezimeni nisi vredan“. Bilo kako bilo ta kora od banane ima i svoje ime. Nije Bonita, ni Ciquita, kako bi to mnogi pomislili onako na prvu loptu. Ova moja vrsta banane se zove Ochekivanje. Šta, niste je probali? Ne verujem vam. Ali ok, možda. Uglavnom to su vam neke mnogo klizave kore. Najklizavije po meni od svih. I stalno se pojavljuju ponovo pod mojim nogama. Da mi druga noga nije vezana na Steni, ne smem ni da pomislim šta bi bilo. Verovatno bih proklizao bespovratno. Ovako sam sebi ličim na neki bumerang. Ili Bungee Jumping priznaću.

I publika viče glasno Aaaaahhhhh. U smislu „gotov je“. A onda malo kasnije Oooooooohhhh, kao „izvukao se“.

Ma baš me briga za publiku, ona je tu samo da pravi buku. Publika se zabavlja, neprijatelj napada, a igrač igra. Tako je to valjda u svakoj utakmici, pa i u ovoj koja se zove Život.

Samo, oni ne znaju, reći ću vam u poverenju to. 🤫. Igrač je već pobedio. Nije fer znam.

Pa onda shvatite to ovako. Utakmica je nameštena da igrač pobedi!!!

Izazov je takav. Usudi se i budi IGRAČ. Izađi iz publike i siđi na teren.

Advertisements

Promatrajući suze

U sretan dan budi radostan, a u zao dan razmišljaj: Bog je stvorio jedno, kao i drugo — da čovjek ne bi otkrio ništa od onoga što će biti poslije njega.

U isti tren sretan i zamišljen, bio sam dok se u mojim zenicama svetlucao odraz njenih suza.

Jedino što sam želeo i mogao je da je zagrlim i držim čvrsto kao pehar koji se ščepa i ne pušta. Da sam samo mogao da je utešim.

Pehar se punio suzama a ja sam spokojno čekao momenat da zalijem zrno nade koje je sveže posejano. Ponovo posađeno.

Milosrđe se obnavlja svakoga jutra.

Hej!!! Kako je to ogromno. Koju moćnu poruku je vrištala bujica sa njenog tužnog lica. Znao sam da zao dan ima smisao. I evo, sada je bio nadomak moga shvatanja.

Dok razmišljam polako uviđam smisao.

Poljupcem sejem novo zrno nade.

Plodno je tlo. Spremno je!!!

Tako blizu a Tako daleko

– Šta ti misliš Prvi ?

– Na šta misliš?

– Pa da li možemo da budemo jedno? Mislim, baš si lep i blistav a i ti meni stalno govoriš to isto, pa sam razmišljala kada bi se spojili i postali još lepša i veća zvezda. Jel bi voleo too?

– To bi bilo „Sjajno“!!! Uvek sam želeo da dam sebe za neki veći i bolji cilj. A sada kada smo tako blizu, radujem se što si to baš ti. Verujem da smo spremni.

– Kako je lepo biti ti tako blizu i slušati tvoj glas. Jedva čekam da me dodirneš. Tako dugo sam to čekala.

– Evo najlepša, još samo tren i zauvek ćemo se spojiti…

Bile su poslednje reči koje je zvezda mogla da čuje od onoga koji joj se tolike godine približavao, pre nego što su se dodirnuli.

A nisu znali da zamku im tama kuje,

poglede svoje sa svetla su makli,

U zanos su pali dok srce im snuje,

u svemiru dvoje kad su se takli.

Al’ vakum je zamka što razdvoji dvoje

na Istok put njegov a njezin na Zapad,

Kako je „tanka“ linija zbog koje

nikada više zov neće bit’ šapat.

I dok su se udaljavali brzinom svetlosti skrhani od tuge i isptuženih ruku jedno prema drugome, setili su se da su potpuno iz vida izgubili Veliko Svetlo. Vrativši se svome putu prema Njemu, ponovo se pojavila nada. Ona istinska, koja ne razočarava. Nada da će jednom ipak biti zajedno zauvek. Zajedno u Velikom Svetlu.

Sedeći pored starog prozora uspomena, usamljeni posetioc opazi krajičkom oka zvezdu padalicu koja se munjevitom brzinom sjurila na Istok. Istog trena kao onaj dečiji poriv zamišljanja želje njegove misli otputovaše na Zapad gde je ona živela.

Tako sam te ostao željan dok me bude…

Nebo je videlo sve

Ležim u sobi uspomena. Ugašeno je svetlo i otvoren prozor. Naleću mi sećanja iz mladosti. Čitav jedan život kao tvoj sada plus 2 – 3 godine. Ljubavi, poljupci, škola, bombardovanje, problemi, droga, društvo. Toliko toga vidim kada ovde legnem i gledam nebo pod kojim se sve to dešavalo. Isto ovo nebo ovde. Stvarno šta smo…

Prah zemaljski.

Hvala Bogu pa ne samo to.

Uvek je lepo vratiti se u rodnu kuću. Takav mir se ne oseti svakodnevno. Mir satkan od najfinije niti bezbrižnih dana a isto tako i onih brižnih, koje sada deluju daleko i opet nekako nemoćno. Nemoćno da ustalasaju mir i milinu pod kožom jer vreme ih je prekrilo. Raspored zvezda na kupoli koju posmatram isti je. Ležim tu kao ucrtan dok neko tamo gore ima isti komentar za mene. Predivno je tu u sobi uspomena.

Nigde

Nigde nije bila tako lepa kao u mojim očima

sa druge strane retrovizora tog bezbrižnog dana.

A ja sam sebi bio lep sa ove strane retrovizora, promatrajući nas oboje istovremeno.

Sećam li se samo ja, mozda nigde više taj zapis ne postoji?

Sve drugo je bilo nevažno. Svi prisutni su nestali.

Samo pesma u kojoj je neko bio blizu nekoga. Jednom još. Da čuje glas…

Meni se urežu neke stvari, tako jako da bi ih pre nazvao zarezi a ne zapisi. Urezi bolje.

Inače, sećanje me ne služi. Mlad sam izgoreo neke bitne konektore. Samo „Urezi“. Njih sam prepun. Kao ožiljci duboki, neprolazni. Stari ratnik ponekad ih prebrojava i ponovi poneki više puta. A onda samo odjekne eho kao da govori;

Nigde nije bila tako lepa kao u mojim očima…

Vratiću se

Ako živimo samo jedan mali deo života koji se dešava u nama;

Šta je onda sa ostatkom života?

Ima nešto što ostavljamo za sobom kada odemo sa nekog mesta.

Možemo to pronaći samo ako se vratimo na to mesto odakle smo otišli.

Tamo uvek ima nade koju smo jednom ostavili. Možda nismo bili spremni, možda nije bilo odredjeno da se dogodi, jer sve se i tako dogadja jedino ispisano prstom sudbine.

Ali zato jednom ima da se vratim i nadjem onu nadu koju sam ostavio. Da ne bih više živeo samo jedan mali deo života koji se dogadja u meni. Nikada više….

Već život. Sve što ga sačinjava…

Tako da, verujem, opet ću se vratiti. Jer nikada, ali baš nikada ne odustajem. Kažu da se ta osobina zove tvrdoglavost.

A ja kažem da se zove vera, nada, ljubav. Od kojih je ljubav najveća. Ona je jedina večna.